Solarna energija nije samo ekološki i energetski zamajac društva, to je i veliki pokretač naučno – intelektualnog razvoja. Tako su mnoge tehnološki razvijene države veliki proizvođači solarnih panela i solarnih ćelija. Ovde se pre svega misli na Nemačku, SAD, Kinu i dr. koje prednjače u proizvodnji solarne opreme, standardizaciji, eksploataciji i menadžmentu u ovoj oblasti. Tako su, npr. osposobljeni menadžeri koji prate i predviđaju dalje tokove solarne industrije, kretanje subvencija ili „feed-in“ tarifa, cene opreme i potražnje širom sveta. S druge strane, definisani su jako precizni standardi za inženjere, montere ali i radnike solarnih postrojenja, kako bi se greške i propusti sveli na minimum.
Ako se analizira stanje u Srbiji po pitanju instalisane snage solarnih fotonaponskih sistema, može se zaključiti da smo na samom početku i da se napredak ostvaruje sporo. Naime, 2009 god. je raspisana kvota dostupne snage od svega 5 MW koja će biti subvencionisana i ona ni do kraja 2012 god. nije u potpunosti iskorišćena. Potom je Ministarstvo za energetiku za 2013 god. ponudilo novih 10 MW, od čega 4 MW za solarne elektrane na objektima, 6 MW za solarne elektrane na zemlji, što će prema Uredbi Vlade Srbije važiti do kraja 2015 god.
Može se konstatovati da Srbija značajno zaostaje u izgradnji fotonaponskih i toplotnih solarnih sistema u odnosu na zemlje EU, ali da je u odnosu na okruženje na sličnom nivou. Više je razloga za ovakvo stanje. Prvi razlog, koji je u velikoj meri usporio investicije minulih godina bio je nekonkurentnost domaće feed-in tarife u odnosu na zemlje Evrope. U Srbiji je bila fiksna vrednost za subvencionisanu cenu struje iz solarnih fotonaponskih panela i to 23 cEUR/kWh, ne razlikujući pri tome sisteme na zemlji ili na objektu i ne uzimajući u obzir razlike u instalisanoj snazi elektrane. Ovakvim pristupom obeshrabreni su investitori jer su investiciono atraktivne zemlje poput Nemačke, Češke, Italije, Španije, imale daleko veće i povoljnije tarife uz dodatne povoljnosti banaka i samih država, a u sklopu plana EU da do 2020 god. ostvari cilj „20-20-20“. Naime, dogovorena je obaveza da se do 2020 god. u cilju borbe protiv klimatskih promena, smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte za 20% u odnosu na 1990 god., da se udeo obnovljivih izvora u potrošnji poveća na 20%, i da se merama energetske efikasnosti ostvare uštede od 20%. Ovo je za EU veliki imperativ, jer se radi o društvima koja su veliki potrošači, gde je energija potrošena po glavi stanovnika nekoliko puta veća nego u Srbiji. Da bi ostvarile zacrtane ciljeve, zemlje EU su dale značajne subvencije investitorima tako da su mnoge investicije tamo i završile.
U poslovnim krugovima koji se bave solarnom energijom vlada gledište da ako je ROI manji od 10% onda investicija nije isplativa. Kada se pogleda protekli period, sa tadašnjim cenama opreme za solarne elektrane kod nas je vreme povraćaja novca bilo 9,5 do 11,5 godina, uz loše kreditne uslove. Takođe, u svetu su vremena trajanja otkupa ili podsticajni periodi bili 20 ili 25 godina, ređe 15, dok je u Srbiji ovaj period bilo i ostao 12 godina. Ovakvim pristupom investiranje u sektor solarne energetike u Srbiji je bio praktično neisplativ što je demotivisalo investitore.
Međutim, investiciona klima se u poslednje vreme u Srbiji poboljšala iz najmanje dva razloga. Prvi je taj što su subvencije u razvijenim zemljama značajno smanjene, i sada su na nivou onih koje važe kod nas, dok Srbija raspolaže sa više sunčanih sati od recimo Nemačke, Danske ili Češke. S druge strane, vlade ovih država pomno prate kretanje cena solarne opreme a pre svega solarnih panela i invertora tako da je pad subvencija u EU dinamičan. Kod nekih zemalja se odvija svakih šest meseci analiza i eventualna promena feed-in tarife. Cene solarnih panela su u zadnje dve godine smanjene za četiri puta u proseku, tako da je moralo da se reaguje i na planu subvencionisanja. Drugi razlog se odnosi na prevelika dugovanja nekih zemalja, poput Češke, Španije, Italije investitorima i vlasnicima solarnih elektrana. Ako se pogledaju vrednosti ostalih feed-in tarifa za OIE, cena subvencionisane solarna električne energije je najveća, čime je čini najvećim teretom za državu, odnosno krajnjeg korisnika. Ova velika dugovanja počela su značajno da utiču na cenu električne energije u pomenutim zemljama. U Srbiji je cena električne energije još uvek opterećena socijalnim ograničenjima, pa je to jedan od razloga zašto je propisana mala kvota instalisane snage za solarne sisteme.
Osnovni problem koji koči brži razvoj i primenu solarne energije je obezbeđenje novčanih sredstava za stimulaciju otkupa proizvedene električne energije, kako bi se solarna energija učinila ekonomski atraktivnom. Za obezbeđenje potrebnih sredstava na raspolaganju stoje odgovarajući podsticajni fondovi Evropske unije, koji se mogu koristiti preko međunarodnih i domaćih finansijskih institucija.
Srbija sasvim sigurno ima interes da se sa raspoloživim potencijalima još više angažuje na značajnijem povećanju korišćenja solarne energije, čime bi se obezbedilo povećanje zaposlenosti u fazama istraživanja, proizvodnje, montaže i servisiranja solarne opreme.
Time bi se poštovale i preporuke Evropske unije o korišćenju obnovljivih izvora energije.
